„I SRCE KUCA ŽIVLjE NESREĆNICIMA“
(sa komentarom Vladimira Kolarića)
PROZOR
Tvoj crni prozor okrenut prema bašti,
tvoja jabuka dogoreva na usamljenom suncu,
bela linija tvoga čela doziva me,
ali ti znaš
ja bolestan ne mogu te više razumeti.
PETAR
Sa zelenom ružom za pojasom,
sa zlatnom ružom pod pazuhom,
oh, on spava u jaruzi,
on vas dotiče štapom po ramenu.
Ne ulazite u vrt, ne budite
njegovu ruku iza ograde
to je dečak tamnih očiju
u trulom lišću, u jabukama.
Pejzaž smrti, pejzaži godina,
lepa lica uokvirena svetlošću,
kuće kojima ćemo se vraćati,
leta koja nas ostavljaju.
On hoda između dva psa,
on podiže štap prema suncu,
i vazduh pada na hrpe lišća,
i srce kuca življe nesrećnicima.
Ah, zastanite za tamnim ružama,
ova ptica lebdi između grana,
ovaj dečak vam pokazuje put
i zvono u daljini već guši jecaje.
BROD
Najzad slobodan i usplahiren dolazim na obalu.
Tamo spava moj brod ogrnut u plavičasti sneg.
Pevušim bezbrižno i sasvim se zaboravljam.
Devojčice šalju poljupce meni i mome dobrom bratu.
O piće, o mlade vode,
večeras telo je otvoreno za duge puteve.
Jedan crni leptir počiva mi na ramenu.
Spokojan udišem veliki vazduh pustolovine.
SPAVAČ
O moj živote, o dani,
vi kojima ostavljam deo sebe
sa strahom i čuđenjem dok prolazim
između visokih šuma, drugih predela.
Vi ste moj kraj u visinama,
moj skladni završetak, konačna lepota.
Vi moje jadno srce obuhvatate
pepelom, senkama večito jednakim.
Moj dečak drhti pred zlatnim voćem
kao pred čudesnim pejsažima.
Ali, gle, osmehujem mu se vlažnih očiju
bez misli na povratak gubeći se u plamenu.
Aleksandra Ristovića (1933-1994) smatramo pesnikom malih stvari, svakodnevnice, prolaznih trenutaka, onih malih epifanija kada nam se, sa setom ili sa radošću, čini da smo konačno uspostavili kontakt sa životom, onakvim kakav on, u nama i van nas, jeste; pesnik konkretnosti i neizrecivosti. Ali on je pre svega pesnik svetlosti i slobode, pravi hiperborejski pesnik, kakvih je malo u našem pesništvu. On bi, umesto da „skuplja krhotine filozofije“, pripoveda ili simulira dramatičnost, umesto da pozira mistiku i mistifikuje jezik, voleo da poezija bude samo poezija, sposobna da samo na sebi svojstven način (raz)otkriva „svetlucanje u Ničem“. On zna da ima nešto u drugim, ljudima, u prirodi, u stvarima čak, što nas oživljava, zbog čega zapravo i živimo, a da ni sami ne znamo o čemu se tu tačno radi. On peva o pustolovnim putovanjima kroz guste šume, kojima se radujemo i od kojih strahujemo, kao deca, a potom i o izbijanju na svetlosne čistine, na laz; da bismo izoštrili pogled i duh, i posle, u gradovima, najzad (bar povremeno) mogli da razlikujemo „komade privida i stvarnosti“. Da vidimo i da letimo, kao sokolovi. Ne smemo umreti za života, ne smemo se prepustiti okovima onoga za šta su nas uverili da je stvarnost, da je svet, da smo mi; to nikako. Probudimo se, jer stvarnost mora biti plamen.
Sve odabrane pesme su iz prve zbirke Aleksandra Ristovića „Sunce jedne sezone“ (1959).
